„O partigiano, portami via…” („Bella Ciao”, italijanska narodna pesma)

     Prvo sećanje prikazuje mene, sa četiri godine, u divnoj i ledenoj vodi hrvatskog Jadrana. Na jednoj lokalnoj, betonskoj plaži, gde su meštani i letnji gosti (uglavnom, vlasnici okolnih letnjikovaca iz Vojvodine) predstavljali istinski srdačnu i srećnu sliku zajedništva jedne države, koja je već bila u nestajanju. Jezera (kod Šibenika), 1990. godine.

      „Plivaj, plivaj prema drugarici”, govori moja mama, dok me usmerava ka znatno starijoj meštanki, sa kojom ne želim da se družim, kao uostalom, ni sa jednim drugim detetom. Po izlasku iz vode, kupuje mi jednu kuglu sladoleda od marakuje, od nasmejane žene poznatog lica. Svi se na toj plaži poznajemo i volimo.

      Tu se moj film prekida, sledeća sećanja su negde drugde. Ostatak mozaika pokušavam da sklopim na osnovu prepričanih utisaka i kratkih video snimaka. Kuća u Jezerima bila je predratno ulaganje mojih roditelja, u kome je otac mogao da primeni svoju urođenu tendenciju da svaki odmor ili vikend pretvori u radnu akciju. Sa još nekoliko novosadskih porodica, vlasnika okolnih vikendica, formirali su „mali Novi Sad”. Danju se pekla riba, a predveče diskutovalo o situaciji na Univerzitetu, Evroviziji i pomalo o politici. Moja starija sestra, koju su zvali Gaca, pokušavala je da svira gitaru. Ja sam razbijala kolena na betonu. Beton ispred kuće, beton na plaži i beskonačno duga šljunkovita staza, kojom se punih 20 minuta pešačilo do iste. Činilo se, mala cena za luksuz posedovanja kuće na hrvatskom Jadranu.

      Naša porodična geometrija izgledala je ovako: mama i ja letimo iz Novog Sada za Split, dok tata i Gaca putuju autom (pravi se pauza pored puta da se, unapred ispečeno pile, izvadi iz aluminijumske folije i pojede na licu mesta). Ganc nova lada samara, kakve druge boje nego crvene. Trijumf uspeha jednog harmoničnog profesorskog para u državi mekog komunizma. U povratku, tata i Gaca vrše inspekciju i proveru svega u kući, pre nego što je, na 11 meseci, zaključaju. Ili, u poslednjem slučaju, zaključaju zauvek.

    „Proveri da li su vrata zaključana”, čuje se tatin glas sa kamere, dok je, iz nepoznatog razloga (njegova sklonost ka stvaranju video zapisa nastaviće se u svim godinama koje dolaze, do dana današnjeg), zabeležavao poslednje pripreme za polazak kući, krajem avgusta 1991. godine.

     Gaca prilazi vratima i pokušava da ih otvori. Ima 14 godina, iako izgleda kao da joj je 16, i smešan slameni šešir.

     „Kraj priče“, rekla je.

      Kraj snimka.

*

Baja, Mađarska, 1998. godine

     Sedimo za stolom jednog restorana, moja porodica i još troje ljudi-dva muškarca i žena, svi srednjih godina. Atmosfera je dobra, svi su nasmejani i glasni, pričaju se vicevi na račun Srba i Hrvata. Dva muškarca i žena su Zagrebčani, koji su nam upravo predali simboličan iznos za otkup kuće u Jezerima. Pri rastanku, vedre emocije su prešle u melanholiju. Ruke se čvrsto stežu, uz nadu da će mračna vremena, u kojima se nalazimo, jednom biti iza nas. I, možda, predmet nekih novih viceva.

**

 Berlin, 24. novembar, 2016. godine

     Danas dobijam vest da je, u 102. godini života, umrla moja baba. Zvala se Ida Sabo. Novine pišu o odlasku „poslednje vojvođanske partizanke“. Za njenu hrabrost i istrajnost, posleratna država joj se revanširala državnim i sindikalnim funkcijama i privilegijama. Ona se istoj odužila kroz doživotnu vernost Partiji i komunizmu, čiji je obraz osvetlala kroz angažmane u domenu borbe za prava i jednakost žena i radnika svog vremena.

     Za mene je Ida bila neko kod koga se, po porodičnoj dužnosti, jednom nedeljno išlo u kratku posetu. U svom zalaganju za aspekte u koje je verovala, propustila je da izgradi one ljudske i emotivne, sa svojom porodicom. To će je, u sumrak njenog života, odvesti u progresivni egoizam u poimanju sveta, koji je jednom želela da učini boljim.

     Na ovaj dan me je, ipak, obuzela tuga. Odrasla lišena bilo kakve nacionalne identifikacije, pronalazim u jugoslovenskom mitu, posledično i instiktivno, znake da je, na tim prostorima, nekada postojalo nešto što sam mogla da volim. Sa čime sam, možda, mogla da se identifikujem. Zajedno sa vešću o Idinoj smrti nestaje, nekako ubrzano, izbledela slika Jugoslavije.

     Ida je, međutim, dobro znala da je Jugoslavija nestala davno. Poslednje što je za života podržala, bila je selidba njene najmlađe unuke u nekadašnju prestonicu fašizma.

     „O partigiano, portami via…”  Ironično se smešim.

_____________________________________________
Prica je objavljena u zbirci eseja i postova za blog "Rec u mrezi", u izdanju "Kreativnog pisanja"