Svim nezasluženim idolima

Gledam kako si ostario….Još samo jedna godina i biće dvadeset kako sam te upoznala. Videla na pohabanom snimku, malo nakon što su vazdušne sirene utihnule. Kaseta je škripala na delovima na kojima su bili nasnimljeni isečci sa tvojih koncerata i spotova, škripanje koje je, u godinama moje nezdrave fascinacije koja će uslediti, prešlo u upozoravajuće zavijanje pred pucanje trake. Bilo je leto, živela sam u truloj i uništenoj zemlji i bila u pubertetu. Slušajući tvoj napukli glas, prvi put sam počela da plačem za državom čije ime još stoji na mom matičnom listu. Imala sam trinaest godina, živela sam u srpskoj diktaturi i počela sam da se, krišom i u sebi, izjašnjavam kao Jugoslovenka. Detinji odraz iluzije koju sam sebi stvorila, posledica zatočenosti u svetu koji je živeo na tri VHS trake, u jednoj nostalgičnoj emisiji, mestimično isprekidanoj ostacima crtanih filmova. Po klupama sam crtala malu dugmad, ali samo običnom olovkom, jer mi je nedostajala petlja za upotrebu markera. Crtala sam i jugoslovensku zastavu na časovima hemije i, uvek ponovo, docrtavala zvezdu, koju je neko neprekidno brisao. Nisam ništa znala o političkoj tvorevini Jugoslavije-za mene je zastava bila personifikacija tebe i posebnog stanja u koje su me smeštale melodije koje si pevao. Zauvek sam se zaljubila u crne kožne rukavice bez prstiju, za koje sam, toliko brzo, postala prestara. Stoje u fioci zapušenoj klikerima i sakatim ostacima starih igračaka dece, koju sam dobila sa onim u koga sam se kasnije zaljubila, jer se uklopio u kriterijume kreirane u mojoj fantaziji, oblikovane kroz isrcpljujuća gledanja koncerata na kojima ti je glas prebrzo pucao. Odbijala sam da se izjasnim kao Srpkinja i ponosno i prkosno predavala nepopunjen list za nacionalnu identifikaciju u svojoj školi, ali su balkanske melodije pomešane sa rokom i praćene tvojim pevanjem bile jedino što mi je ikada izazivalo suze pri slušanju muzike. Danas te gledam ponovo, oboje smo ostarili, ti mnogo više. Ne smem da slušam tvoje intervjue, uvek sam u panici da ćeš reći nešto pogrešno, da ćeš se naći u nezgodnoj situaciji ili da ću, prosto, ostati razočarana odsustvom one iskre i posebnosti, koju imaš samo dok traje muzika. Imaš neverovatan dar da izazivaš slatku melanholiju onih koji te slušaju, da veruju svakoj reči tih, takođe ostarelih, pesama. Pogotovo danas, više nego ikad danas. Jer, ti tekstovi pašu daleko bolje ovom, linijama i krivinama ispresecanom licu, nego onom mladalačkom i lepom, koje je žudelo za slavom i kiptelo od prkosa, želje za dokazivanjem i konstantne borbe sa osećajem načinjene ti nepravde (za koju si, verovatno, bio sam kriv).

      Dragi moj Tifo, zvuči besmisleno i lucidno, ali toliko se nadam da si srećan čovek. Godine ti, na neki neočekivan i čudan način, stoje zapanjujuće dobro. Izgubio si i poslednju trunku muške lepote, ali izgledaš poput starog mornara, što ti daje (pomalo nezasluženi) prstohvat mudrosti. Izgledaš boemski. I voleću te zauvek.