Ona je bila u ranim srednjim godinama, fantastično vitkog tela i upadljivo ružnog lica. Na sebi je imala srebrnu majcu od poliestera i crne, kožne helanke, dajući (možda neopravdani) povod za svaku vrstu predrasude. On je izgledao zapanjujuće ograničeno i samouvereno dok je, stojeći pokraj trake za kofere na "Tegelu", svojim znanjem nemačkog jezika pokušavao da impresionira damu koju je upoznao u vazduhu.
"Dakle, auf Widersehen, jel tako, kako bi se ono reklo, 'vidimo se uskoro'...?", plesao je oko nje u pokušaju da odloži rastanak. U pokušaju da odloži povratak u život koji nije njegov.
Ona je sedela podbočena na svoju ruku, pogleda u kome se ogledalo baš sve, osim kofera koji su oko nje kružili.
"Ne...", promrmljala je. "Auf Widersehen je 'Do vidjenja'....Vidimo se uskoro je "Wir sehen uns bald".
"Wir sehen uns bald", izdeklamao je poslušno. "Hoćemo se videti, stvarno?". Trudio se da zvuči kao da mu je ta misao upravo naišla.
"Ne znam", odvratila je hrapavim glasom. (Imala je surovo duboku, neženstvenu boju, koja je odgovarala njenom licu i parala vazduh, prkoseći lepim ramenima)."Vreme će pokazati". Ustala je da uzme kofer.
Ovom slikom počeo je moj život u Nemačkoj. Vuk mi je jednom prilikom skrenuo pažnju na transformaciju ljudi u avionu koji vozi iz Beograda za Berlin. Na oko dva kilometra visine, približavanjem letelice "Tegelu", svlače se arogantne maske sa lica. U svom novom životu, mnogi od njih ne egzistiraju stvarno. Lebde u večnom krstarenju između jednog i drugog identiteta, između života koji su voleli i mrzeli istovremeno i života u koji su se ukrcali prekasno, ili iz pogrešnih razloga.
Na samome kraju - susret sa groteskno ostarelim odrazom oslobodiće ih osećaja besmisla.
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen