Kraj jedne diktature

     ‘‘Sve svoje prijatelje, poznanike i rodbinu pozdravljamo pesmom: Jedva čekam da nedelja dođe!‘‘. Poslednje predizborno izdanje jednog dnevnog lista bilo je optočeno sličicama ljudi koji se, u beskrajnom nizu (kroz sve stranice novina), drže za ruke, uz navedeni slogan. Događaji koji su nam hrlili u susret pisali su istoriju. Leto i rana jesen 2000. godine bili su prožeti nesvakidašnjim treperenjem u vazduhu i probuđeni pesnicama koje su osvanjivale na zidovima i dizale se na trgovima. Bio je to kratki blesak opšte prisutne volje, hrabrosti i energije u jednoj maloj,  balkanskoj zemlji. Varnica koja se, pokazaće se, do današnjeg dana nikada više neće ponoviti.

     Nezvanične informacije prvog kruga predsedničkih izbora, da je Milošević već izgubio, prevazilazile su i prognoze najoptimističnijih analitičara. Očekivano odbijanje priznavanja poraza rezultovalo je neumoljivim i snažnim, svakodnevnim protestima.  Tokom desetak dana, između izbora i konačnog rušenja režima, nastupilo je nezvanično vanredno stanje. Gimnazijalci su svakodnevno napuštali časove da bi marširali ulicama, a na radnim mestima (ukoliko se, uopšte, tamo i odlazilo) do iznemoglosti se raspravljalo o tekućim događajima.

     U mojoj osnovnoj školi situacija je, takođe, postajala sve usijanija. Uprkos svojim mladim godinama, osećala sam da je prirodno i odgovorno priključiti se talasu koji je, svakim danom, dobijao na veličini i ubrzanju. Iako smo bili deca, bez prava glasa i prave političke edukacije, radovali smo se oslobađajućim demonstracijama, kao i prilici da se na bilo koji način priključimo vihoru revolucije. Naše delovanje se, većinom, ograničavalo na lepljenje otporaških nalepnica po klupama i političko dobacivanje na časovima nastavnika za koje smo sumnjali da su režimski orijentisani. Moj dobri nastavnik istorije, trapavi momak koga smo zvali Čipa, raspustio je te nedelje sve svoje časove! Bio je knjiški primer poslednje urbane jugoslovenske generacije i, iako se trudio da se ne dotiče teme moderne srpske politike, dobro smo znali da je mrzeo režim. To se dalo naslutiti iz načina na koji je pričao o drugim aspektima istorije, koju je odlično poznavao i britko je prenosio svojim učenicima. U prvoj nedelji oktobra 2000. godine Čipa je, po svemu sudeći, otkazao časove kako bi svim svojim vremenom i bićem mogao da boravi na Trgu slobode. 4. i 5. oktobra smo ga tamo i pronašli kada smo, kao velika grupa osmaka, napustili školu da bi se pridružili istorijskim događanjima. Uzajamna radost našeg susreta bila je u skladu sa ritmičnom muzikom sa razglasa. ‘’Nastavniče, nastavniče, pašće, konačno Sloba!’’, uzvikivali smo. ‘’Ma, gotovi su!’’, odgovarao je on, tapšući nas po ramenu. Bio je to najprirodniji i najiskreniji susret učenika i nastavnika ikada- tu, na tom trgu, dok smo skakali i smejali se nakon što smo, svi zajedno, pobegli sa svojih časova. Adrenalin koji nam je bubnjao u ušima bio je posledica ne samo činjenice da smo se tako željno, stopili sa duplo starijim demonstrantima. On je bio i proizvod naše male revolucije koju smo, ovim činom, sprovodili u sopstvenoj ustanovi.  Tadašnja direktorka moje osnovne škole bila je, u skladu sa običajima tog vremena, član Jugoslovenske levice. Vođena manirima partije kojoj je pripadala, svoje je učenike, nakon njihovog prvog odlaska na demonstracije, zaključala na sopstvenom školskom posedu. U neverici smo prilazili beloj ogradi i katancu postavljenom sa ciljem da nas spreči da ponovimo egzibiciju. “Niko neće napustiti školu!”-poslednji trzaj moći pred lavinom promena koja se približavala. Kada su, tri minuta kasnije, desetorica učenika osmog razreda iz sve snage nagrnuli na kapiju i kada sam, u potpunom transu, prošla kroz rupu naše zaslužene slobode, moj nagomilani antagonizam prema deci iz škole (on pripada nekoj drugoj priči) splasnuo je pred najčistijom detinjom zadivljenošću. Isto popodne mi je mama, uz mešavinu iznenađenja i uzbuđenja, ispričala da je primila poziv od direktorke, koja joj je saopštila da se njena ćerka nalazi u grupi osmaka koji su pobegli sa nastave. Moje poletno raspoloženje pokvario mi je, iste večeri, otac.  Prisluškujući jedan telefonski razgovor, čula sam ga kako, nekom od svojih stranačkih kolega, objašnjava da demonstracije treba početi od maturanata, dok osnovne škole moraju normalno da funkcionišu. (Situaciju u kojoj je njegova ćerka napustila časove da bi otišla na miting,  naveo je upravo kao primer bespotrebne). Bila sam posramljena i uvređena, smatrajući da imam prava da se borim za promene i pokazujem svoju volju kao i ostali građani, bez obzira na to imam li pravo glasa ili ne.

     Kada se odigrao peti oktobar, televizijski prenosi izgledali su kao skečevi ‘’Top liste Nadrealista’’, a Trg slobode ličio je na proslavu Nove godine, samo sa više srčanosti, ljudskog sklada i optimizma. Nakon što smo, izrazom morbidnog zadovoljstva, ispratili kako režimske televizije prekidaju emitovanje, mama, tata i ja uputili smo se u centar Novog Sada. Skakalo se, slavilo i pevalo. Smejalo i uzajamno čestitalo. Delovalo mi je neobično što je nekoliko ljudi prišlo da pruži ruku i čestita mom ocu s obzirom na to da, u tom trenutku, nije bio ni na kakvoj stranačkoj funkciji. Danas shvatam da 5. oktobar nije bio samo pobeda DOS-ovih funkcionera i političkih imena koja su se, te godine, mogla pronaći u opozicionoj štampi. Bila je to pobeda svih ljudi koji su, ne samo tih dana i nedelja, već tokom deset dugih godina protestovali i na različite načine se borili  protiv zlostavljačke diktature tadašnjeg režima. Svi oni doprineli su velikom narodnom buntu koji je, toga oktobra, najzad planuo. Svi, uključujući i grupu četrnaestogodišnjaka koja je, rušeći kavez koji su im školske vlasti postavile, pokazala da se ne da prisiliti i zastrašiti.

      Znam da će, u godinama koje će uslediti, od simbola za hrabrost, demokratiju i promene, 5. oktobar postati simbol razočarenja, političke prevrtljivosti i uzaludne borbe. Ipak, za mene i u mom sećanju, bio je to dan koji me je, bar na neko vreme, pomirio sa zemljom u kojoj sam živela. Sa ljudima koji su me okruživali.