Utisci, utisci... TAOCI STRAHA (Nova Poetika, 2020).

 

„Svaka priča je jedinstvena, bavi se drugačijim ljudima, drugačijim vremenskim periodima i predelima. I svaka je zanimljiva na svoj način. Ova knjiga nas uči da je bitno spoznati strahove koje svi imamo i boriti se protiv njih. Sjajna poruka ispričana kroz fiktivne priče! “ (Anja)

„Spoj intelekta i natananijih emocija. Knjiga za svaku preporuku!“ (Milena)

„Knjiga je veoma inspirativna. Nije nimalo laka za čitanje, opisi su vrlo složeni, detaljni… Lako se ulazi u proces saživljavanja sa likovima, do te mere, da imaš utisak da ih poznaješ…“ (Gorica)

„Različite priče, različiti likovi u njima, koje nam je autorka jako lepo približila da sa lakoćom možemo zaviriti u njihov unutrašnji svet, i ostati tamo, da ispratimo kako se odvija ta njihova unutrašnja borba. Sa prvom pričom ulazimo u jednu prilično turobnu atmosferu, sa puno sete i nostalgije. Sa drugom i trećom osećamo beznadežnost u stranicama, pa se i mi sami uplašimo samoće, prolaznosti, smrti… Na kraju, četvrta i peta priča vraćaju nam tu nadu, koja se u prvim stranicama knjige bila izgubila.“ (Jelena)

  

"Kada se pojavi zbirka priča u kojoj se kriju istinski redovi moderne knjizevnosti, čitaoci mogu samo zadovoljno da je docekaju, znajuci da ce u njoj pronaci titravi sjaj zivota zbog koga pisci i pisu svoja dela - da prikazu svet koji se sastoji od oštrih linija, ali i razblazenog akavarela - onakav kakav on zaista i jeste, sa svim manama i vrlinama, sa čovekom kao neprikosnovenim gospodarom dobra i zla, patnji i sreće, strahova i borbi da oni nestanu. " (Jelena Dilber)

Photo credits: Jelena Bulajić (@coffeholic_bookaholic), Anja Pušeljić (@anja.karenjina).

TAOCI STRAHA

"Plaše me poput utvara, danas isto kao nekad (ne smem se prepustiti!), lede mi krv u žilama, čine da vazduh postane težak i orošen neprijatnim mirisom tamjana. Vesnikom njihovih sahrana, koje se nikad nisu dogodile."

Sve priče iz ove knjige (O NAKAZAMA I PSIMA, SUDIJA PREKOG SUDA, SUBOTIČKI REKVIJEM, IGRA SA DUHOVIMA i PIJEMONT) sjedinjuju njene glavne likove u bitkama sa sopstvenim iskušenjima, strahovima i odlukama. Postepeno (samo)otkrivanje centralnih figura protkano je mračnim, ogoljenim realizmom i obojeno melanholijom, kao i večnim motivima ljubavi i smrti kojima čitalac biva usmeren ka traženju odgovora o smislu sopstvene egzistencije. 

Neke od priča inspirisane su istinitim događajima i stvarnim ličnostima.

Priča SUBOTIČKI REKVIJEM pohvaljena je na konkursu „Dositejevo zlatno pero“, septembra 2020. godine.

http://www.novapoetika.com/knjizara/taoci-straha-dunja-popovic

https://www.knjizararoman.rs/knjige/knjiga-taoci-straha-autor-dunja-popovic-73094

https://www.korisnaknjiga.com/taoci-straha-naslov-178879

 

Knjiga je trenutno dostupna u knjižarama "Delfi" i "Dereta" u Knez Mihailovoj ulici (Beograd).

Mozete je poručiti i direktno od mene (autora), putem mejl adrese dunjaelf@gmail.com, pod specijalno povoljnim uslovima 🖋📚🎁.

"Wir sehen uns bald" (o čudnim putevima gastarbajterskim)

                                   

     Ona je bila u ranim srednjim godinama, fantastično vitkog tela i upadljivo ružnog lica. Na sebi je imala  srebrnu majcu od poliestera i crne, kožne helanke, dajući (možda neopravdani) povod za svaku vrstu predrasude. On je izgledao zapanjujuće ograničeno i samouvereno dok je, stojeći pokraj trake za kofere na "Tegelu", svojim znanjem nemačkog jezika pokušavao da impresionira damu koju je upoznao u vazduhu.

     "Dakle, auf Widersehen, jel tako, kako bi se ono reklo, 'vidimo se uskoro'...?", plesao je oko nje u pokušaju da odloži rastanak. U pokušaju da odloži povratak u život koji nije njegov.

     Ona je sedela podbočena na svoju ruku, pogleda u kome se ogledalo baš sve, osim kofera koji su oko nje kružili.

     "Ne...", promrmljala je. "Auf Widersehen je 'Do vidjenja'....Vidimo se uskoro je "Wir sehen uns bald".

      "Wir sehen uns bald", izdeklamao je poslušno. "Hoćemo se videti, stvarno?". Trudio se da zvuči kao da mu je ta misao upravo naišla.

     "Ne znam", odvratila je hrapavim glasom. (Imala je surovo duboku, neženstvenu boju, koja je odgovarala njenom licu i parala vazduh, prkoseći lepim ramenima)."Vreme će pokazati". Ustala je da uzme kofer.

       Ovom slikom počeo je moj život u Nemačkoj. Vuk mi je jednom prilikom skrenuo pažnju na transformaciju ljudi u avionu koji vozi iz Beograda za Berlin. Na oko dva kilometra visine, približavanjem letelice "Tegelu", svlače se arogantne maske sa lica. U svom novom životu, mnogi od njih ne egzistiraju stvarno. Lebde u večnom krstarenju između jednog i drugog identiteta, između života koji su voleli i mrzeli istovremeno i života u koji su se ukrcali prekasno, ili iz pogrešnih razloga.

Na samome kraju - susret sa groteskno ostarelim odrazom oslobodiće ih osećaja besmisla.

     

     

     

     

    

Kraj jedne diktature

     ‘‘Sve svoje prijatelje, poznanike i rodbinu pozdravljamo pesmom: Jedva čekam da nedelja dođe!‘‘. Poslednje predizborno izdanje jednog dnevnog lista bilo je optočeno sličicama ljudi koji se, u beskrajnom nizu (kroz sve stranice novina), drže za ruke, uz navedeni slogan. Događaji koji su nam hrlili u susret pisali su istoriju. Leto i rana jesen 2000. godine bili su prožeti nesvakidašnjim treperenjem u vazduhu i probuđeni pesnicama koje su osvanjivale na zidovima i dizale se na trgovima. Bio je to kratki blesak opšte prisutne volje, hrabrosti i energije u jednoj maloj,  balkanskoj zemlji. Varnica koja se, pokazaće se, do današnjeg dana nikada više neće ponoviti.

     Nezvanične informacije prvog kruga predsedničkih izbora, da je Milošević već izgubio, prevazilazile su i prognoze najoptimističnijih analitičara. Očekivano odbijanje priznavanja poraza rezultovalo je neumoljivim i snažnim, svakodnevnim protestima.  Tokom desetak dana, između izbora i konačnog rušenja režima, nastupilo je nezvanično vanredno stanje. Gimnazijalci su svakodnevno napuštali časove da bi marširali ulicama, a na radnim mestima (ukoliko se, uopšte, tamo i odlazilo) do iznemoglosti se raspravljalo o tekućim događajima.

     U mojoj osnovnoj školi situacija je, takođe, postajala sve usijanija. Uprkos svojim mladim godinama, osećala sam da je prirodno i odgovorno priključiti se talasu koji je, svakim danom, dobijao na veličini i ubrzanju. Iako smo bili deca, bez prava glasa i prave političke edukacije, radovali smo se oslobađajućim demonstracijama, kao i prilici da se na bilo koji način priključimo vihoru revolucije. Naše delovanje se, većinom, ograničavalo na lepljenje otporaških nalepnica po klupama i političko dobacivanje na časovima nastavnika za koje smo sumnjali da su režimski orijentisani. Moj dobri nastavnik istorije, trapavi momak koga smo zvali Čipa, raspustio je te nedelje sve svoje časove! Bio je knjiški primer poslednje urbane jugoslovenske generacije i, iako se trudio da se ne dotiče teme moderne srpske politike, dobro smo znali da je mrzeo režim. To se dalo naslutiti iz načina na koji je pričao o drugim aspektima istorije, koju je odlično poznavao i britko je prenosio svojim učenicima. U prvoj nedelji oktobra 2000. godine Čipa je, po svemu sudeći, otkazao časove kako bi svim svojim vremenom i bićem mogao da boravi na Trgu slobode. 4. i 5. oktobra smo ga tamo i pronašli kada smo, kao velika grupa osmaka, napustili školu da bi se pridružili istorijskim događanjima. Uzajamna radost našeg susreta bila je u skladu sa ritmičnom muzikom sa razglasa. ‘’Nastavniče, nastavniče, pašće, konačno Sloba!’’, uzvikivali smo. ‘’Ma, gotovi su!’’, odgovarao je on, tapšući nas po ramenu. Bio je to najprirodniji i najiskreniji susret učenika i nastavnika ikada- tu, na tom trgu, dok smo skakali i smejali se nakon što smo, svi zajedno, pobegli sa svojih časova. Adrenalin koji nam je bubnjao u ušima bio je posledica ne samo činjenice da smo se tako željno, stopili sa duplo starijim demonstrantima. On je bio i proizvod naše male revolucije koju smo, ovim činom, sprovodili u sopstvenoj ustanovi.  Tadašnja direktorka moje osnovne škole bila je, u skladu sa običajima tog vremena, član Jugoslovenske levice. Vođena manirima partije kojoj je pripadala, svoje je učenike, nakon njihovog prvog odlaska na demonstracije, zaključala na sopstvenom školskom posedu. U neverici smo prilazili beloj ogradi i katancu postavljenom sa ciljem da nas spreči da ponovimo egzibiciju. “Niko neće napustiti školu!”-poslednji trzaj moći pred lavinom promena koja se približavala. Kada su, tri minuta kasnije, desetorica učenika osmog razreda iz sve snage nagrnuli na kapiju i kada sam, u potpunom transu, prošla kroz rupu naše zaslužene slobode, moj nagomilani antagonizam prema deci iz škole (on pripada nekoj drugoj priči) splasnuo je pred najčistijom detinjom zadivljenošću. Isto popodne mi je mama, uz mešavinu iznenađenja i uzbuđenja, ispričala da je primila poziv od direktorke, koja joj je saopštila da se njena ćerka nalazi u grupi osmaka koji su pobegli sa nastave. Moje poletno raspoloženje pokvario mi je, iste večeri, otac.  Prisluškujući jedan telefonski razgovor, čula sam ga kako, nekom od svojih stranačkih kolega, objašnjava da demonstracije treba početi od maturanata, dok osnovne škole moraju normalno da funkcionišu. (Situaciju u kojoj je njegova ćerka napustila časove da bi otišla na miting,  naveo je upravo kao primer bespotrebne). Bila sam posramljena i uvređena, smatrajući da imam prava da se borim za promene i pokazujem svoju volju kao i ostali građani, bez obzira na to imam li pravo glasa ili ne.

     Kada se odigrao peti oktobar, televizijski prenosi izgledali su kao skečevi ‘’Top liste Nadrealista’’, a Trg slobode ličio je na proslavu Nove godine, samo sa više srčanosti, ljudskog sklada i optimizma. Nakon što smo, izrazom morbidnog zadovoljstva, ispratili kako režimske televizije prekidaju emitovanje, mama, tata i ja uputili smo se u centar Novog Sada. Skakalo se, slavilo i pevalo. Smejalo i uzajamno čestitalo. Delovalo mi je neobično što je nekoliko ljudi prišlo da pruži ruku i čestita mom ocu s obzirom na to da, u tom trenutku, nije bio ni na kakvoj stranačkoj funkciji. Danas shvatam da 5. oktobar nije bio samo pobeda DOS-ovih funkcionera i političkih imena koja su se, te godine, mogla pronaći u opozicionoj štampi. Bila je to pobeda svih ljudi koji su, ne samo tih dana i nedelja, već tokom deset dugih godina protestovali i na različite načine se borili  protiv zlostavljačke diktature tadašnjeg režima. Svi oni doprineli su velikom narodnom buntu koji je, toga oktobra, najzad planuo. Svi, uključujući i grupu četrnaestogodišnjaka koja je, rušeći kavez koji su im školske vlasti postavile, pokazala da se ne da prisiliti i zastrašiti.

      Znam da će, u godinama koje će uslediti, od simbola za hrabrost, demokratiju i promene, 5. oktobar postati simbol razočarenja, političke prevrtljivosti i uzaludne borbe. Ipak, za mene i u mom sećanju, bio je to dan koji me je, bar na neko vreme, pomirio sa zemljom u kojoj sam živela. Sa ljudima koji su me okruživali.

„O partigiano, portami via…” („Bella Ciao”, italijanska narodna pesma)

     Prvo sećanje prikazuje mene, sa četiri godine, u divnoj i ledenoj vodi hrvatskog Jadrana. Na jednoj lokalnoj, betonskoj plaži, gde su meštani i letnji gosti (uglavnom, vlasnici okolnih letnjikovaca iz Vojvodine) predstavljali istinski srdačnu i srećnu sliku zajedništva jedne države, koja je već bila u nestajanju. Jezera (kod Šibenika), 1990. godine.

      „Plivaj, plivaj prema drugarici”, govori moja mama, dok me usmerava ka znatno starijoj meštanki, sa kojom ne želim da se družim, kao uostalom, ni sa jednim drugim detetom. Po izlasku iz vode, kupuje mi jednu kuglu sladoleda od marakuje, od nasmejane žene poznatog lica. Svi se na toj plaži poznajemo i volimo.

      Tu se moj film prekida, sledeća sećanja su negde drugde. Ostatak mozaika pokušavam da sklopim na osnovu prepričanih utisaka i kratkih video snimaka. Kuća u Jezerima bila je predratno ulaganje mojih roditelja, u kome je otac mogao da primeni svoju urođenu tendenciju da svaki odmor ili vikend pretvori u radnu akciju. Sa još nekoliko novosadskih porodica, vlasnika okolnih vikendica, formirali su „mali Novi Sad”. Danju se pekla riba, a predveče diskutovalo o situaciji na Univerzitetu, Evroviziji i pomalo o politici. Moja starija sestra, koju su zvali Gaca, pokušavala je da svira gitaru. Ja sam razbijala kolena na betonu. Beton ispred kuće, beton na plaži i beskonačno duga šljunkovita staza, kojom se punih 20 minuta pešačilo do iste. Činilo se, mala cena za luksuz posedovanja kuće na hrvatskom Jadranu.

      Naša porodična geometrija izgledala je ovako: mama i ja letimo iz Novog Sada za Split, dok tata i Gaca putuju autom (pravi se pauza pored puta da se, unapred ispečeno pile, izvadi iz aluminijumske folije i pojede na licu mesta). Ganc nova lada samara, kakve druge boje nego crvene. Trijumf uspeha jednog harmoničnog profesorskog para u državi mekog komunizma. U povratku, tata i Gaca vrše inspekciju i proveru svega u kući, pre nego što je, na 11 meseci, zaključaju. Ili, u poslednjem slučaju, zaključaju zauvek.

    „Proveri da li su vrata zaključana”, čuje se tatin glas sa kamere, dok je, iz nepoznatog razloga (njegova sklonost ka stvaranju video zapisa nastaviće se u svim godinama koje dolaze, do dana današnjeg), zabeležavao poslednje pripreme za polazak kući, krajem avgusta 1991. godine.

     Gaca prilazi vratima i pokušava da ih otvori. Ima 14 godina, iako izgleda kao da joj je 16, i smešan slameni šešir.

     „Kraj priče“, rekla je.

      Kraj snimka.

*

Baja, Mađarska, 1998. godine

     Sedimo za stolom jednog restorana, moja porodica i još troje ljudi-dva muškarca i žena, svi srednjih godina. Atmosfera je dobra, svi su nasmejani i glasni, pričaju se vicevi na račun Srba i Hrvata. Dva muškarca i žena su Zagrebčani, koji su nam upravo predali simboličan iznos za otkup kuće u Jezerima. Pri rastanku, vedre emocije su prešle u melanholiju. Ruke se čvrsto stežu, uz nadu da će mračna vremena, u kojima se nalazimo, jednom biti iza nas. I, možda, predmet nekih novih viceva.

**

 Berlin, 24. novembar, 2016. godine

     Danas dobijam vest da je, u 102. godini života, umrla moja baba. Zvala se Ida Sabo. Novine pišu o odlasku „poslednje vojvođanske partizanke“. Za njenu hrabrost i istrajnost, posleratna država joj se revanširala državnim i sindikalnim funkcijama i privilegijama. Ona se istoj odužila kroz doživotnu vernost Partiji i komunizmu, čiji je obraz osvetlala kroz angažmane u domenu borbe za prava i jednakost žena i radnika svog vremena.

     Za mene je Ida bila neko kod koga se, po porodičnoj dužnosti, jednom nedeljno išlo u kratku posetu. U svom zalaganju za aspekte u koje je verovala, propustila je da izgradi one ljudske i emotivne, sa svojom porodicom. To će je, u sumrak njenog života, odvesti u progresivni egoizam u poimanju sveta, koji je jednom želela da učini boljim.

     Na ovaj dan me je, ipak, obuzela tuga. Odrasla lišena bilo kakve nacionalne identifikacije, pronalazim u jugoslovenskom mitu, posledično i instiktivno, znake da je, na tim prostorima, nekada postojalo nešto što sam mogla da volim. Sa čime sam, možda, mogla da se identifikujem. Zajedno sa vešću o Idinoj smrti nestaje, nekako ubrzano, izbledela slika Jugoslavije.

     Ida je, međutim, dobro znala da je Jugoslavija nestala davno. Poslednje što je za života podržala, bila je selidba njene najmlađe unuke u nekadašnju prestonicu fašizma.

     „O partigiano, portami via…”  Ironično se smešim.

_____________________________________________
Prica je objavljena u zbirci eseja i postova za blog "Rec u mrezi", u izdanju "Kreativnog pisanja"