Svim nezasluženim idolima

Gledam kako si ostario….Još samo jedna godina i biće dvadeset kako sam te upoznala. Videla na pohabanom snimku, malo nakon što su vazdušne sirene utihnule. Kaseta je škripala na delovima na kojima su bili nasnimljeni isečci sa tvojih koncerata i spotova, škripanje koje je, u godinama moje nezdrave fascinacije koja će uslediti, prešlo u upozoravajuće zavijanje pred pucanje trake. Bilo je leto, živela sam u truloj i uništenoj zemlji i bila u pubertetu. Slušajući tvoj napukli glas, prvi put sam počela da plačem za državom čije ime još stoji na mom matičnom listu. Imala sam trinaest godina, živela sam u srpskoj diktaturi i počela sam da se, krišom i u sebi, izjašnjavam kao Jugoslovenka. Detinji odraz iluzije koju sam sebi stvorila, posledica zatočenosti u svetu koji je živeo na tri VHS trake, u jednoj nostalgičnoj emisiji, mestimično isprekidanoj ostacima crtanih filmova. Po klupama sam crtala malu dugmad, ali samo običnom olovkom, jer mi je nedostajala petlja za upotrebu markera. Crtala sam i jugoslovensku zastavu na časovima hemije i, uvek ponovo, docrtavala zvezdu, koju je neko neprekidno brisao. Nisam ništa znala o političkoj tvorevini Jugoslavije-za mene je zastava bila personifikacija tebe i posebnog stanja u koje su me smeštale melodije koje si pevao. Zauvek sam se zaljubila u crne kožne rukavice bez prstiju, za koje sam, toliko brzo, postala prestara. Stoje u fioci zapušenoj klikerima i sakatim ostacima starih igračaka dece, koju sam dobila sa onim u koga sam se kasnije zaljubila, jer se uklopio u kriterijume kreirane u mojoj fantaziji, oblikovane kroz isrcpljujuća gledanja koncerata na kojima ti je glas prebrzo pucao. Odbijala sam da se izjasnim kao Srpkinja i ponosno i prkosno predavala nepopunjen list za nacionalnu identifikaciju u svojoj školi, ali su balkanske melodije pomešane sa rokom i praćene tvojim pevanjem bile jedino što mi je ikada izazivalo suze pri slušanju muzike. Danas te gledam ponovo, oboje smo ostarili, ti mnogo više. Ne smem da slušam tvoje intervjue, uvek sam u panici da ćeš reći nešto pogrešno, da ćeš se naći u nezgodnoj situaciji ili da ću, prosto, ostati razočarana odsustvom one iskre i posebnosti, koju imaš samo dok traje muzika. Imaš neverovatan dar da izazivaš slatku melanholiju onih koji te slušaju, da veruju svakoj reči tih, takođe ostarelih, pesama. Pogotovo danas, više nego ikad danas. Jer, ti tekstovi pašu daleko bolje ovom, linijama i krivinama ispresecanom licu, nego onom mladalačkom i lepom, koje je žudelo za slavom i kiptelo od prkosa, želje za dokazivanjem i konstantne borbe sa osećajem načinjene ti nepravde (za koju si, verovatno, bio sam kriv).

      Dragi moj Tifo, zvuči besmisleno i lucidno, ali toliko se nadam da si srećan čovek. Godine ti, na neki neočekivan i čudan način, stoje zapanjujuće dobro. Izgubio si i poslednju trunku muške lepote, ali izgledaš poput starog mornara, što ti daje (pomalo nezasluženi) prstohvat mudrosti. Izgledaš boemski. I voleću te zauvek.

Poslednji talas valova

 Mislila sam, napisaću priču. Dok nam se dijalekti prepliću u prirodnoj harmoniji istoga jezika, smešimo se očima. Na ovome jadranskom žalu vreme je stalo, ovo mesto je srećno zarobljeno u prošlom trenutku. Oduvek sam bila fascinirana prošlošću, njena privlačna sila vuče moje konce kroz rastući niz godina. Stvara iluzorne slike paralelne stvarnosti, orošene gorkim kapima melanholije. Nostalgije za nepovratnim. Težina i užas  prolaznosti čine da žalimo za prošlošću i stvaramo svoju, idealizovanu viziju vremena u kojima još nismo postojali. Bila je jednom zemlja, čija utvara još obitava bas ovde, na ovome žalu. Peče nas, njene potomke koji se slučajno  srećemo i ne shvatamo zašto je nestala.

 "Nemaš zašto ostati, nemaš za šta se boriti", govori nam mladi Riječanin, uz bespomoćan osmeh, sa tugom u očima.

     Poznatost njegovih reči samo dodatno naglašava sličnost prostora sa kojih dolazimo.  Nakon raspada zajedničke države, istorijske spone prošlosti samo su se pretočile  u niti sličnih sudbina i svakodnevnica. Naši novi poznanici sa odobravanjem i radoznalošću postavljaju pitanja o emigraciji, snalaženju, utiscima i odlukama, potpuno rešeni da krenu stazom na koju smo mi, pre četiri godine, samouvereno kročili. Iste su bile i naše reči dok smo, uprkos prividne situiranosti, ljudima oko sebe objašnjavali nas izbor. Nismo se, pre svega, imali uz koga boriti. Osecaj nepripadanja sugrađanima, koji vrtoglavo klize u nacionalizam  ili arogantno-depresivnu apatiju, oprhvao je, čini se, i mlada lica koja smo upravo upoznali. I dok se večni i nepromenljivi talasi razbijaju o osoljene stene, pričamo o svim onim talasima koji, svakoga trenutka,  nose u dobrovoljno izgnanstvo. Ostaće oni koji nemaju primedbi. Ostaće oni koji nemaju tolerancije i srčanosti. Ostaće nekulturni, koji sebe nazivaju otvorenim, srdačnim i temperamentnim. Oni kojima je, pretpostavljam, kristalno jasno zbog čega se dogodilo sve što mi, dok sedimo na žalu i upijamo naše prirodne sličnosti, u neverici preispitujemo.

    Pričam sa ljudima iz aktuelne generacije tog talasa i, nekako mislim, poslednje generacije koja prepoznaje da je talas isto što i val. Da nema razlike između voza i vlaka kojim će stići do prve zračne luke prekookeanskih letova, sa jednosmernom kartom.

    Dok posmatram lepotu prirodne obale i slušam nazive država u kojima će naši poznanici okušati sreću, sa utehom shvatam (neiskren je čovek koji tvrdi da nikad nije spoznao osećaj olakšanja, pri kontaktu sa manje srećnima) da su njihovi izbori teži nego što je bio moj. Svakako je potrebna je veća volja (ili, možda, veći očaj) da bi se napustila blizina mora.

     Mislila sam, napisaću priču. Ali, junaci pakuju kofere. Još jedan treptaj mora i... Odoše...

Uvod u Blog

Ovaj blog nastao je kao rezultat jednostavne potrebe njene autorke da se, posle dužeg vremena, vrati i posveti pisanju. Uprkos njegovog naziva, on, u osnovi, nije osmišljen kao klasičan dijasporski blog, sa iskustvima života u inostranstvu, kao i savetima i smernicama ljudima sa naših područja za isti. Životna prekretnica života u Berlinu bila je, međutim, ključna za započinjanje moje potrage za samom sobom, kao i za sticanje drugačijeg i šireg ugla gledanja na različite kontekste prošlih vremena, koji su bili i ostali moja najveća inspiracija. Ovaj blog činiće, pre svega, tekstovi protkani zapisima mog detinjstva i adolescencije, kao i promenljivih sociološko-političkih prilika vremena u kojim sam odrastala. Iz sveg srca se nadam da će (verovatno malobrojni) posetioci u njima uživati.